ODJEDNOM  JE  ZNAO  SVE

24. kolovoz

Digli  su  me  iz kreveta.  »Umire . Tražio je Vas.

Neće još  dugo. «  Satima sam   sjedio  uz tog četrdesetdevetogodišnjaka .  Bio  je jedan  od  najvitalnijih najvedrijih  ljudi koje sam  ikada  upoznao .  Njegov jaki optimizam  u  nekoliko  mjeseci  sasvi   se slomio .

Svom  se snagom  opirao  bolesti.  Prilijepio se za život . Nadao se  protiv  svake  nade .

Plašio  sam  se svršetka.  Bio  je dubok vjernik, ali  dok je  bio  potpuno  pri  svijesti,  pitao je :

»Zašto ? Ako  je  Bog dobar ,

zašto onda ovo   trpljenje   i  umiranje ?

Ja sam  tako  mlad .  Moja  me obitelj  treba .  Zašto? «

A  ja? Ja  bih  bio  morao  odgovoriti da  ništa  od  toga ne  razumijem .

Ali  u jednom  trenutku ,

umjesto  da  izgubi  vjeru  i  očajava ,

iz  njegove se nutrine javilo smireno  povjerenje .

Neshvatljivo  povjerenje koje  je  dopiralo

mnogo  dublje od  njegova  razmišljanja  i  osjećanja . On  je  odjednom  znao  sve.

Prihvatio  je ,  i  potresno se oprostio od svoje žene i svoje djece .

Kao  da  ga je čvrsto držala neka  nevidljiva  ruka i  kao  da se svim  svojim  bićem

odjednom  osjetio sasvim  siguran  i  zaštićen .