Govor Anđela

234.  Anđeli međusobno razgovaraju sasvim kao ljudi na svetu, o raznim stvarima, kao o kućnim, građanskim, o moralnim stvarima, o duhovnom životu; nema, dakle, razlike, osim što razgovaraju s više razumevanja nego ljudi,  jer govore više iz unutarnjeg Mišljenja. često mi beše dano da budem s njima u društvu, da s njima razgovaram kao prijatelj s prijateljem, a ponekad kao nepoznati s nepoznatim; pošto moje stanje tada beše slićno njihovom, osećah  se kao da razgovaram s ljudima na zemlji.

235.  Anđeoski govor je podeljen u reći, isto kao i govor ljudski; on je zvućan i ćuje se; jer i Anđeli imaju usta, jezik  i uši; imaju i atmosferu u kojoj se uoblićuju zvukovi njihovoga govora, samo što je ta atmosfera duhovna kako bi odgovarala Anđelima, koji su takođe duhovni; oni i dišu u toj atmosferi, izgovarajući reći, isto kao i ljudi u svojoj atmosferi.

236.  Jedan je isti govor za sve u Nebu; oni se svi razumeju, bez obzira pripadaju li obližnjim ili dalekim Društvima. Jezik se tu ne ući, usađen je u svakoga, jer proistiće iz samog osećanja i same misli. Zvuk njihovoga govora

saobrazan je osećanju, a naćin izgovaranja idejama mišljenja proisteklim iz osećanja; zbog te saobraznosti govor je i sam duhovan: on je osećanje koje zvući i misao koja govori. Ko god o tome pažljivo razmišlja, može uvideti da   svaka misao dolazi od osećanja koje pripada ljubavi, i da su ideje mišljenja raznovrsni oblici u koje se raspodeljuje zajednićko osećanje; jer nijedna misao ili ideja ne može postojati bez osećanja, pošto je osećanje njihova duša.   Otuda dolazi da Anđeli, već prema samom govoru prepoznaju nećije osećanje, a prema rećima i misao. Mudriji Anđeli znaju da iz jedne rećenice otkriju glavno osećanje, jer na njega obraćaju naroćitu pažnju. Da u svakom   ćoveku postoje raznovrsna osećanja, poznata je stvar: jedno je radosno osećanje, a drugo bolno, jedno kad ćovek prašta i kad oseća milosrđe, drugo kad je iskren, jedno kad voli i pomaže bližnjem, a drugo kad se žesti, jedno kad se pretvara i kad je lukav, a drugo kad je ćastan i ponosan, i tako redom. Ali jedno osećanje ostaje uvek glavno, a to je vladajuća ljubav.45 Eto zašto mudriji Anđeli uoćavaju tu vladajuću ljubav, prepoznavajući odmah onoga ko govori. Da je tako, bilo mi je dano da saznam kroz brojna iskustva. Slušao sam Anđele kad otkrivaju nećiji život samo po njegovom govoru. Rekoše mi da znaju sve što se tiće života toga ćoveka iz nekoliko njegovih misli, jer po tome poznaju njegovu vladajuću ljubav u kojoj je sve redom svrstano; dodajući da je to upravo knjiga ćovekovog života.

237.  Anđeoski Jezik nema nićeg zajednićkog s ljudskim jezicima, osim s nekoliko reći koje zvukom izražavaju osećanje. Ne znam te reći, ali znam njihov zvuk. U nastavku će biti više pojedinosti o tome.46 Da anđeoski Jezik nema nićeg zajednićkog s ljudskim jezicima, to je zato što je Anđelima nemoguće izgovoriti jednu jedinu reć ljudskog jezika.47 Pokušali su, ali bez uspeha, jer oni mogu izgovoriti samo ono što se slaže s njihovim osećanjem. Ono što se ne slaže, uliva im odvratnost, jer život pripada osećanju, a oni govore onako kako osećaju. Rećeno mi je da prvi Jezik ljudi na Zemlji beše oblikom slićan anđeoskom Jeziku, jer je dolazio od Neba i da Hebrejski Jezik ima neke daleke slićnosti s njim.

238.  Pošto je Govor Anđela saobrazan njihovom osećanju koje pripada ljubavi, i pošto nebeska ljubav jeste ljubav

prema Gospodu i prema bližnjem (vidi br. 13 do 19), može se prosuditi koliko je njihov govor otmen i ugodan, jer  ne deluje samo na sluh, nego na svu unutarnjost onoga ko sluša. Tamo beše jedan Duh tvrdog srca s kojim je  govorio Anđeo. Taj duh beše toliko dirnut rećima Anđelovim, da je briznuo u plać, govoreći da ne može odoleti, jer da je to ljubav govorila, a on pre toga nikad nije plakao.

239.  Govor anđeoski pun je mudrosti zato što dolazi od njihove unutarnje misli; a unutarnja misao je mudrost kao   što je njihovo unutarnje osećanje ljubav. Njihova ljubav i mudrost sjedinjuju se u govoru; otuda je njihov govor tako pun mudrosti, da može više izraziti jednom rećju nego ćovek hiljadom. Pored toga, ideje njihovog mišljenja dosežu ono što je ćoveku nedostupno. To je razlog više da Anđeo ne može izgovarati ljudsku reć. Stoga se i kaže za stvari, koje je neko video i ćuo u Nebu, da su neizrecive, to jest da su takve kakve niti je oko videlo, niti uho ćulo. Da je tako, beše mi dano da saznam iz iskustva. Bejah dovođen u stanje u kome su Anđeli. U tom stanju razgovarah s njima, i tada sve shvatah. Ali kad bejah vraćen u pređašnje stanje, to jest u prirodno mišljenje svojstveno ćoveku,   kad htedoh da saberem ono što ćuh, nisam mogao; jer ima bezbroj stvari koje nemaju nikakvog odnosa s prirodnim mišljenjem i njegovim idejama, a koje se mogu izraziti samo promenljivošću nebeske Svetlosti, a nikako ljudskim rećima. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih ishode njihove reći, jesu preinaćenja nebeske Svetlosti, a njihova osećanja, iz kojih ishode zvuci reći, jesu promena u toplini Neba, pošto je Nebeska Svetlost Božansko Dobro ili Ljubav (vidi br. 126 do 140), i pošto Anđeli svoja osećanja primaju od Božanske Ljubavi a mišljenje od Božanske Mudrosti.

240.  Kako govor Anđela ishodi neposredno iz njihovog osećanja, i kako su (prema br. 236) ideje njihovih misli razni oblici u koje se zajednićko osećanje raspodeljuje to, Anđeli mogu da u jednom minutu izraze više nego ćovek u pola sata. Oni mogu da u nekoliko reći izraze ono što je bilo napisano na nekoliko stranica. To mi je dokazano brojnim iskustvima. Ideje njihovih misli i reći njihovoga govora pokazuju se kao jedinstvo, kao uzrok i ućinak, jer ono što je kao uzrok u idejama prikazuje se kao ućinak u rećima. Otuda dolazi da jedna reć sadrži u sebi toliko

45   U izvorniku: Affectio dominans - glavno osećanje; amordominans - vladajuća ljubav. - Tu ljubav Svedenborg drugde naziva “amor regnans”

46   Pa ipak, na nekim mestima u Duhovnom dnevniku pisac navodi nekoliko reći duhovnog jezika. U

svedoćanstvima, koja je Tafel prikupio o Svedenborgu, navodi se svedoćenje posluge koja je ćesto videla pisca kako razgovara s nevidljivim bićima na njima nepoznatom jeziku.

47   Kako su anđeli govorili u St. Zavetu, biće docnije objašnjeno.

razumom i voljom, tako upravlja i svim delovima tela, jer oni zavise od razuma i volje; i ako možete verovati, ćovek ne može ni koraknuti bez uticaja Neba. Da je tako, beše mi pokazano brojnim iskustvima. Anđelima beše dano da upravljaju mojim koracima, mojim pokretima, jezikom i govorom kako hoće, i to uticajem u moju volju i moje mišljenje.43. Beše mi jasno da sam od sebe ne mogu ništa. Oni mi, nakon toga, rekoše da se tkao upravlja svakim ćovekom; on to može znati iz ućenja Crkve i Reći, jer on moli Boga da pošalje Anđele da ga vode, da ravnaju njegove korake, da ga uće i nadahnjuju šta treba da misli i govori, iako - kad misli sam od sebe, bez ućenja (Crkve),

-  on misli i govori drugaćije. Ovo iznesoh, da bi se znalo kakvu moć imaju Anđeli nad ćovekom.

229.  Moć Anđela u Duhovnom svetu velika je; međutim, kad bih izneo sve ono ćemu sam bejah svedok, izgledalo bi neverovatno. Anđeli uklanjaju i obaraju svaku prepreku Božanskom redu prostim naporom volje i pogleda. Videh kako se planine, koje su bili zaposeli zli, ruše i oburvavaju, a ponekad i prevrću s kraja na kraj, kao što se događa pri zemljotresu. Videh kako stene pucaju i kako ponori gutaju zle koji tamo behu. Videh na stotine hiljada zlih duhova kako se raspršavaju i bacaju u Pakao. Mnoštvo ne može ništa protiv Anđela, a tako isto nemoćne su podvale, lukavstva i zavere. Anđeli vide sve i rasteruju sve u trenu. No, o tome će se naći više pojedinosti u delu “O Razrušenom Vavilonu”.44 Takva je njihova snaga u Duhovnom svetu. Da oni imaju slićnu snagui u Prirodnom   svetu, kad im je dana, vidi se iz Reći. čitamo u Reći da su Anđeli usmrtili ćitave vojske; da je jedan Anđeo proširio kugu od koje je pomrlo sedamdeset hiljada ljudi; o tom Anđelu kaže se: “A kad Anđeo pruži ruku svoju na    Jerusalim da ga ubija, sažali se Gospodu sa zla, i reće Anđelu koji ubijaše narod: Dosta, spusti ruku. A David vidje Anđela gde bije narod” (II knjiga Samuilova XXIV. 15, 16, 17) - kao i na drugim mestima. Zbog toga što su takve snage, Anđeli se nazivaju Silni; što je rećeno kod Davida: “Blagosiljajte Gospoda, Anđeli njegovi, koji ste silni krjepošću” (Ps. CIII, 20).

230.  Pa ipak, treba znati da Anđeli sami od sebe nemaju nikakve moći, već da im sva moć dolazi od Gospoda, i da su oni moćni onoliko koliko to priznaju. Onaj među njima koji poveruje da tu moć ima sam od sebe, istoga trena postaje tako slab, da ne može odoleti ni jednom jedinom zlom Duhu. Stoga Anđeli sebi ne pripisuju nikakvu zaslugu, preziru svaku pohvalu i slavu za ma koje delo, odajući Gospodu svu slavu i hvalu.

231.  U nebu sva moć pripada Božanskom Istinitom koje proistiće od Gospoda; jer u Nebu Gospod je Božansko Istinito sjedinjeno sa Božanskim Dobrim (vidi br. 126 do 140). Onoliko koliko su Anđeli Prijemnici te Istine, toliko su moćni. Svaki (ćovek) jeste svoje istinito i svoje dobro, zato što je svako takav kakvi su mu razum i volja, pošto razum pripada istinitom, budući da sve što ga saćinjava dolazi od istina, i pošto volja pripada dobrom, budući sve što je saćinjava dolazi od dobra. Sve ono što neko shvata, to naziva istinitim, a sve što neko hoće, to naziva dobrim. Eto zašto je svaki ćovek svoje istinito i svoje dobro. U meri u kojoj je, dakle, jedan Anđeo istinito iz Božanskog (verum ex Divino) i dobro iz Božanskog (bonum ex Divino), u toj meri je i snažan, jer toliko ima Gospoda u toj snazi. A  kako nikada dva Andela nisu u potpuno istom dobrom i istinitom, jer u Nebu, kao i na svetu, postoji neprekidna raznolikost (br. 20), iz toga se može zakljućiti da dva Anđela nikada nemaju istu moć. Oni koji u Najvećem čoveku, to jest Nebu, ćine Ruke, ti su u najvećoj moći; a to stoga, što su stanovnici te oblasti više u istinama nego ostali, i stoga što dobro iz celoga Neba utiće u te istine. I kod ćoveka snaga se prenosi na ruke, kroz koje celo telo pokazuje snagu. Otuda dolazi da u Reći Mišice i Ruke oznaćavaju snagu. U Nebu se ponekad pokazuje gola Ruka ćija je   snaga tako velika, da bi bila u stanju da slomi sve pred sobom, ćak stenu na zemlji. Jednom se ta Ruka i meni približila, te uvideh da bi mi mogla slomiti i smrviti kosti.

232.  Da sva moć pripada Božanskom Istinitom koje proizlazi od Gospoda, te Anđeli imaju onoliko moći koliko primaju to Božansko Istinito, vidi se iz br. 137. No Anđeli su Prijemnici Božanskog Istinitog samo ukoliko su Prijemnici Božanskog Dobrog, jer sva moć pripada istinitom iz dobrog, jer istinito bez dobrog nema nikakve moći. Tako isto sva moć pripada dobrom kroz istinito, dok je dobro bez istinitog nemoćno. Moć postoji po sjedinjavanju istinitog i dobrog. Tako je isto i s verom i ljubavi, jer reći “istinito” ili “vera” isto je, pošto sve što pripada veri istinito je; sa druge strane, reći “dobro” ili “ljubav”, isto je, jer sve što pripada ljubavi, dobro je. Kolika je snaga Anđela kroz istinito iz dobrog, beše mi pokazano i tako što videh kako jedan Zao Duh, pod pogledom Anđela, pada u takvu iznemoglost, da više nije lićio na ćoveka, i ostaje takav sve dok Anđeo od njega ne odvrati pogled. To je zato što vid Anđela dolazi od Svetlosti Neba, i što Svetlost Neba jeste Božansko Istinito (vidi br. 126 do 132). Oći  su saobrazne istini iz dobra.

233.  Pošto sva moć pripada istinitom poteklom iz dobrog zakljućuje se da nikakva moć ne pripada lažnom poteklom od zla. U Paklu su svi u lažnom poteklom od zla, te nemaju nikakve snage protiv istinitog i dobrog. No u nastavku   će biti govora o tome kakva je među njima moć, i kakva je moć zloga Duha, dok još nije baćen u Pakao.

43   O Uticaju mnogo su govorili u Trećem Zavetu. Piscu je bilo pokazano da Anđeli mogu upravljati ćovekom i bez ćovekove saradnje, ali to je zabranjeno; Anđeli tako nešto nikad na ćine, za razliku od zlih Duhova koji mogu ovladati ćovekom na dva naćina: njegovim telom, uz iskljućenje njegovog uma, i njegovom voljom, uz saradnju njegovog uma.

44   U ovom delu pisac opisuje sve događaje u Duhovnom Svetu koji su slikovito predskazani u Jovanovom Otkrovenju, a koji oznaćavaju kraj prve Hrišćanske Crkve i poćetak Nove Crkve Novoga Jerusalima koji je takođe predskazan u Otkrovenju Jovanovom. Snaga Anđela dolazi od Gospoda Samoga, koji tako preko njih izvršava mnoge svoje planove.

221.  U spoljašnjem smislu, Bogosluženje u Nebesima nalik je onom na Zemlji, ali ne i u unutarnjem smislu. I Anđeli imaju Ućenja42, Propovedi i hramove. Ućenja se u bitnom slažu, ali u višim Nebesima anđeoska mudrost je unutarnjija negoli u nižim. Propovedi se slažu s Ućenjima. Isto kao što imaju kuće i palate (br. 183 do 190), Anđeli imaju Hramove u kojima slušaju Propovedi. Sve to postoji u Nebu, jer Anđeli postaju sve savršeniji u mudrosti i ljubavi. Kao i ljudi, imaju i razum i volju. Razum je takve prirode, da se može neprekidno usavršavati, a tako isto i volja: razum pomoću istina koje pripadaju umnosti, a volja pomoću dobroga koje pripada ljubavi.

222.  Međutim, samo nebesko Bogosluženje ne sastoji se u posećivanju Hramova i slušanju propovedi, nego u životu ljubavi, milosrđai vere u Ućenje. Propovedi u Hramovima služe tome da se Anđeli pouće stvarima života. O tome razgovarah s Anđelima i rekoh da se na svetu veruje da se Bogosluženje sastoji u posećivanju Hramova, slušanju propovedi, da se dva ili tri puta godišnje ućestvuje u tajni Većere, u održavanju ostalih bogoslužnih obreda prema propisima Crkve; u molitvama i pobožnom ponašanju. Anđeli mi odgovoriše da je to samo spoljna strana koja se, doduše, mora održavati, ali koja nema nikakvog ućinka ako potiće iz Unutarnjeg, i da je to Unutarnje život prema odredbama koje propoveda Ućenje.

223.  Da bih se upoznao s njihovim skupovima u Hramovima, beše mi nekoliko puta dopušten ulazak u njih i  slušanje propovedi. Propovednik stoji za propovednicom, prema Istoku; prema njemu su oni koji su više od ostalih obasjani mudrošću, a pored njih desno i levo oni ćija je mudrost manja. Oni sede raspoređeni kružno, tako da su svi pod pogledom propovednikovim. Sa strana, gde njegov pogled ne dopire, nema nikoga; kod vrata, koja su na Istoku Hrama a levo od propovednice, stoje oni koji su tek uvedeni (stant qui initiantur). Nikome nije dozvoljeno da stoji iza propovednice; ako se tamo neko nađe, propovednik se zbuni; isto se događa kad se u skupu nađe neko ko ne oseća tako, i taj mora okrenuti lice u stranu. Propovedi su tako mudro saćinjene, da ne trpe poređenje s onima na Zemlji, zato što je Nebo u Unutarnjoj Svetlosti. U Duhovnom Carstvu, Hramovi izgledaju sagrađeni od kamena, a u Nebeskom Carstvu od drveta. A to je zato što je Kamen saobrazan Istinitom u kome su Anđeli Duhovnoga Carstva,  a Drvo Dobrom u kome su Anđeli Nebeskog Carstva. U Nebeskom Carstvu oni se ne zovu Hramovi nego Domovi Božiji (Domus Dei), a velelepnošću nadmašuju one u Duhovnom Carstvu.

224.  Razgovarao sam s jednim propovednikom o svetom (stanju) onih koji slušaju propovedi u Hramovima. On mi reće da je svaki onoliko pobožan i svet koliko svetosti prima u svom unutarnjem (biću) od svetosti ljubavi i vere, jer je u njima Božansko Gospodnje; i da on bez unutarnje svetosti ne zna šta je to spoljašnja. Ali kad je malo  porazmislio šta bi to mogla biti spoljašnja svetost, reće da to mora biti nešto što podražava svetost u spoljašnjem izgledu, ili nešto veštaćko i licemerno; i da jedna vrsta nećiste vatre, koja dolazi od ljubavi prema sebi i prema svetu, podstiće i izražava tu svetost.

225.  Svi su propovednici iz Duhovnog Carstva Gospodnjeg, nema nijednoga koji bi bio iz Nebeskoga Carstva, a iz Duhovnoga Carstva su stoga, što su Anđeli toga Carstva u istinama prema dobru, jer se svaka propoved sastoji od istinŠ. A da ih nema iz Nebeskoga Carstva zato je što su Anđeli tog Carstva u dobrom od ljubavi i što kroz to dobro vide i opažaju istine, a li o njima ne razgovaraju. Iako, dakle, Anđeli Nebeskoga Carstva opažaju i vide istine, ipak i

tamo ima propovedi, jer pomoću njih oni bolje rasvetljuju istine koje su poznavali i usavršavaju se dalje kroz istine koje do tada nisu poznavali; ćim ih ćuju, odmah ih priznaju i opažaju. Tada odmah i vole istine, a živeći po njima, unose ih u svoj život; a živeti prema istinama, oni kažu da je to voleti Gospoda.

226.  Gospod postavlja propovednike, i tako oni imaju dar propovedanja; samo njima je dozvoljeno da poućavaju u Hramovima. Nazivaju se propovednici a ne sveštenici; ne nazivaju se sveštenicima zato što Sveštenstvo Neba jeste Nebesko Carstvo (sacerdotium coeli est regnum doeleste), jer Sveštenstvo oznaćava dobro ljubavi prema Gospodu, dobro u kome su Anđeli toga Carstva; dok Carstvo Neba znaći Duhovno Carstvo, jer Carstvo znaći istinito od dobrog, istinito u kome su Anđeli toga Carstva (vidi br. 24).

227.  Po tim ućenjima, od kojih su saćinjene propovedi, život je svrha a ne nikako vera bez života. Ućenje Unutarnjeg Neba mudrošću je dublje od Ućenja Srednjega Neba, a Ućenje ovoga je umnošću jaće od Ućenja Spoljašnjeg Neba; jer Ućenja odgovaraju opažanju Anđela. U svim Ućenjima bitno je priznavanje Božanskog Ljudskoga Gospodnjeg.