SLUGA KOJI JE VOLEO SVOJE MOLITVE

 

 

Neki bogataš u svitanje je poželeo

da ode u parno kupatilo.

Probudio je svog slugu, Sunkura:

                                                »Ho! Miči se!

Uzmi lavor i peškire i glinu za pranje

pa da krenemo na kupalište.«

Sunkur je smesta prikupio što je od njega zatraženo,

pa pođoše putem jedan uz drugog.

Dok su prolazili pored džamije, razleže se poziv

na molitvu. Sunkur je držao do svojih pet molitvi dnevno.

»Molim te, gospodaru, predahni malo na ovoj klupi

kako bih mogao da odrecitujem suru 98,

koja počinje sa:

                      ''Ti koji se prema svom robu sa blagošću ophodiš.''«

Gospodar je seo na klupu napolju, a Sunkur je ušao.

Kad su se molitve okončale, i hodža i vernici se razišli,

Sunkur je jedini ostao unutra. Gazda je čekao

i čekao. Najzad je viknuo u pravcu džamije:

                                                             »Sunkure,

zašto ne izlaziš?«

                         »Ne mogu. Ovaj prepredenjak

neće da me pusti. Strpi se još malo.

Čujem te ja tu napolju.«

                                  Sedam puta je gospodar čekao,

i potom dozivao. Sunkurov odgovor bio je uvek isti:

»Ne još. Još neće da me pusti napolje.«

»Ali unutra nema nikoga osim tebe. Svi ostali su otišli.

Čime se to još jedino ti tu zanimaš?«

»Onaj koji me zadržava ovde unutra je isti onaj

koji tebe zadržava tu napolju.

Isti koji tebe neće da pusti amo ne pušta ni mene tamo.«

Okean neće pustiti svoje ribe da izađu iz njega.

Niti će pustiti kopnene životinje unutra

gde se tajanstvene i tanane ribe kreću.

Kopnena stvorenja zajedno bučno koračaju po tlu.

Nikakva promućurnost ne može to da promeni.

Postoji samo jedan otvarač za bravu tih stvari.

Zaboravi svoje računice. Zaboravi svoju ličnost.

Slušaj svog Prijatelja. Kada mu postaneš apsolutno

poslušan, bićeš slobodan.