Strah se pojavi još u detinjstvu..potreban je..upozorava na opasnost...ali postoji i onaj neopravdani strah...

U mladosti je najmanje izražen. Suprodstavlja mu se, pobeđuje, neko ga namerno i izaziva...a sve u svemu tada se najmanje čovek straši.

U kasnijim godinama...evo ga opet. kucka :)

Ko je taj u meni koji izaziva stah? Ja nisam :) ne strašim samu sebe...hrabrim se...možeš ti to, uspećeš..ne boj se...Ali svakih toliko vremena me kucne po ramenu...veoma neprijatan osećaj..."bez razloga"...sve koliko toliko je ok..a neda mira. Najaktivniji je ujutru prilikom buđenja...pronašla sam oružje protiv njega..efikasno...ali ne želim ga da me budi.

Šta hoće od mene...šta mi poručuje tako rano?  Najverovatnije da ne verujem dovoljno u Njega.

U razgovoru sa ljudima...jer svi ljudi sve znaju..neki ne razumeju...neki imaju isti problem...nauka ima lek i za to...ali hvala ne! Alternativa isto, ali neefikasno.

Zaključila sam... malo oslabeo metabolizam, malo samoća, malo situacija, malo neizvesnost, nesigurnost u sebe..jer i to polako slabi...i svašta nešto po malo..malo me i drugi straše..i kada se sve sabere eto ko mi kuca.. ja ne :) pa gde su ti svi stali u moju majušnu glavu.

Ćuti i trpi a kada ustraši jedan od tih...diži se i poli ga hladnom vodom...e to ne voli pa se povuče :)